Категорија: Vesti

Početak ove sezone bih nazvala : s` neba pa u rebra!
Jedva smo dočekali da krene sezona verglanja, čini mi se samo uzbrdo, pošto nas naš preCednik uopšte ne štedi, a neću ni ja pošto je vreme za jedan čas geografije i istorije.

RTANJ – planina savršenog geometrijskog oblika, ova lepotica istočne Srbije osim što je poznata po prirodnim lepotama, čuvenom rtanjskom čaju, poznata je i po raznoraznim verovanjima što zbog savršenog oblika piramide, što zbog verovanja o neobičnim energetskim poljima, zakopanom blagu, vanzemaljcima…
Pripada Karpatskim planinama, a najviši vrh je Šiljak(1565mnv). Kada je vedro i lepo vreme, sa vrha se može videti Avala i verujte mi vredno je svake graške znoja zato što je pogled neprocenjiv!

Na samom vrhu nalaze se ruševine nekadašnje crkve iz 1934. godine koja je minirana više puta zbog raznih verovanja o skrivenom zlatu.

Mi smo odseli u selu Vrmdža, a naš domaćin bila je Saška Radisavljević.
Izvrsna domaćica, prijatna i ljubazna. Hrana je bila vrhunska i za svakog je bilo po nešto. Sokovi i čorba od koprive su nešto što bi svako trebao da proba i koliko god bili sumnjičavi zato što je ipak u pitanju kopriva, moram da vas razuverim, predobro je! Saška je inače učestvovala u serijalu „Kuhinja mog kraja“ i poznata je po izdradi suvenira i domaćih čajeva.
Neko koga moramo još spomenuti je naša drugarica Seka Bogićević koja nas je dočekala i ugostila vrhunski, a ako Vas put ikada odvede u ovaj kraj ova dva domaćinstva su naša topla preporuka, možete pogrešiti jedino ako ih ne posetite.

Ovo nije klasično, fensi etno-selo u koje je neki baja uložio grdne pare, ovo mesto ima svoju priču, ovde su ljudi neiskvareni i ovde te svako pozdravi sa osmehom. Čar ovog putovanja je što odeš skoro 300km daleko od kuće, a i dalje imaš osećaj pripadnosti, e to je nešto što se ceni.

Moram da Vam priznam da je uspon na Rtanj bio paklen, malo se vozilo, malo se guralo ali je itekako vredelo što zbog pogleda, što zbog spusta koji nas je čekao.

Usput smo čak sreli i jednog mladića koji je krenuo sam na uspon i moram Vam priznati da mi se činilo kao da ga već od negde poznajem, nije hteo da nam se predstavi i ako ga neko prepozna neka nam javi da mu platimo pivo!

Bravo za ekipu, stvarno je sve bilo prva liga. Bravo i za Anu koja je dala sve od sebe i nadamo se da ćemo još voziti zajedno!

Do sledećeg uključenja,
stay tuned…

Na red je konačno došla i istočna Srbija.
Beljanica je najveća krečnjačka planina u ovom predelu zemlje. Izuzetno je bogata vodom koja je čista i pitka i speleološkim objektima od kojih je najpoznatiji Resavska pećina koju, naravno nismo zaobišli. Najviša tačka se nalazi na 1339mnmv. Fenomenalan pogled od kojeg zastaje dah i trenutak kada shvatite da se sav uložen trud definitivno isplati.

Moram da se zahvalim našem drugu Stefanu koji je odličan poznavalac staze i koji nas je sproveo i pokazao sve lepote ove planine. Stefan inače vodi ture i ako želite da vozite, a niste poznavalac ovih staza, možete ga slobodno kontaktirati. Više o tome možete videti na njegovom instagram profilu: https://instagram.com/cherokeecycling?igshid=YmMyMTA2M2Y=

Ništa od ovoga ne bi mogli da realizujemo da nismo našli i dobar smeštaj. „Lepo mesto“ je njegov naziv i stvarno je ime opravdalo sva naša očekivanja. Ako se nekada odlučite da posetite ovoj deo definitivno nećete pogrešiti, a mi ćemo sigurno opet doći čim nam se ukaže prilika.

Ono što volim kod svake naše vožnje je to što nas vreme maksimalno posluži pa u najboljem slučaju pokisnemo, nekad i više puta, a možda nas zatekne i malo leda. Svakako je sasvim lagano voziti pod punom ratnom opremom, natopljen i blatnjav, šta fali?

A da se ne lažemo, najjači( ili što bi Coa rekao naj jači) je osećaj kada dođeš do vrha, tako da MALO kiše i leda ne može da pokvari taj doživljaj.

Drugi dan je nas je vreme malo bolje poslužilo pa smo obišli vodopad Veliki Buk i Resavsku pećinu. To je nešto što obavezno morate videti. Priroda zaista zna nekad da bude nestvarna.

Za kraj nešto veoma važno:

Valjda će sledeći odlazak biti u što većem broju.
Poseban pozdrav za drugara Dolića.
Stay tuned…

Po ko zna koji put, pored Fruškogorskog maratona, nacionalni park Fruška gora postaje centar planinskog biciklizma i prvog e-Mtb maratona ali ovaj put sa središtem u Vrdniku. Pošto je ovo za nas domaći teren, odlučili smo da kao klub učestvujemo u što većem broju.

Želela bih da čestitam našem drugaru Nikoli na osvojenom drugom mestu, sve pohvale i da uzmeš još koji pehar, definitivno je zasluženo!
Više o ovoj vožnji možete videti kod Nikole na kanalu:
https://www.youtube.com/watch?v=bsOoADWHyzs

Ovo ću samo ostaviti ovde, brz oporavak!

Ovaj dugoočekivani događaj ne bi bio potpun bez ljudi koji su učestvovali u realizaciji i doprineli da sve prođe u najboljem redu i bez greške, a to su: Invicta bike shop
E-bike Optimo i mnogi drugi…
Posebno treba spomenuti Turističku organizaciju Novog Sada i Petra Grabeža koji je fenomenalno uredio staze.

Posebno želimo da se zahvalimo Ivanu Arpasu, vlasniku Invicte koji nam je omogućio da kao klub učestvujemo na maratonu.
I hvala drugarima iz E-bike Optimo, koji su nam omogućili da probamo njihove e-bajkove, odlična stvar. Više o njima možete saznati na njihovoj instagram stranici: https://www.instagram.com/e.bike.optimo/

I posebno hvala dedi što je doneo punu kesu trešanja!
Do sledećeg druženja…

Stay tuned…

Ovaj put smo posetili jugoistočni deo Banata. Na 399m nmv na Vršačkom bregu nalazi se zadužbina sprskog despota Đurđa Brankovića – Vršačka kula. Veruje se da je sagrađena u XV veku, često je bila meta osvajanja i razaranja, a danas je spomenik kulture i nalazi se pod zaštitom države.

Zatim smo krenuli putem do planinarskog doma, gde smo napravili malu pauzu za kafu, rakiju i još po nešto… i odatle krenuli prema vidikovcu Lisičija glava koji se nalazi na 590m nmv.

Stvarno je vredelo pomučiti se i stići do vidikovca, što zbog fantastičnog pogleda, a i posle zbog još boljeg spusta.

Naš drugar Slavko je zabeležio ovu avanturicu, tako da je možete pogledati na linku ispod: https://www.youtube.com/watch?v=CnbCtZ-bR2k

Nemojte da mislite da smo najgori, nismo, samo se ugledamo na glavnog i odgovornog.

Stay tuned… Sezona je tek krenula!

Odlaskom u zapadni deo Srbije, između Loznice, Krupnja i Malog Zvornika smeštena je planina Boranja, tu zvanično započinjemo našu prvu, dugoočekivanu MTB akciju. Planina je izuzetno bogata biljnim svetom, a čini je posebnom to što je slabo naseljena i manje prohodna, sačuvana od modernizacije savremenog sveta. Poznata je po tome što poseduje najkvalitetniju bukvu u Evropi. Njena najviša tačka je Crni vrh (856mnv). Na Boranji se nalazi planinarski dom „Šarena bukva“ u kojem smo boravili, a koji je u vlasništvu Planinarskog društva Gučevo iz Loznice.

Krenuli smo od planinarskog doma ka Mačkovom kamenu i Spomen-kosturnici koja datira iz 1936.godine. Ovaj deo je izuzetno važan kada je u pitanju istorija Srpskog naroda zato što je upravo na ovom mestu 1914. godine odigrana bitka između Srba i Austrougara koja je, nažalost završena našim porazom.

Sa Mačkovog kamena spuštamo se dole prema selu Radalj i Radaljskom jezeru (ili što bi Coa rekao Boranjsko jezero), dobar spust i još bolji pogled na jezero nas definitivno nije ostavio ravnodušnim. Bilo je i onih malo luđih koji su vozili po snegu, ne smemo ih zanemariti.

Mogu vam reći da smo ovu akciju lepo započeli, ako izuzmemo smenu godišnjih doba u roku svega par sati. Sačekalo nas je sunce i suvo vreme, pa je na red došla kiša i sasvim malo snega, ali naravno to je i čar svega ovoga, nikad ne znaš šta će te snaći. Ne znaš da li ćeš se izgubiti, pokisnuti ili da li ćeš se „okupati“ u svakoj bari na koju naletiš.
Hvala drugarima koji su se odazvali pozivu i došli da voze sa nama. Mi ćemo se ovde sigurno vratiti ponovo, nadam se u što većem broju.

Želim još da zahvalim i preCedniku što nije pala ni kiša, a ni sneg, ovaj put smo imali sreće!

Stay tuned…

Podela biciklizma u Srbiji

U načelu, mogu da se podele u sedam grupa.

 

1. Egzibicionisti
Postoje tri podvrste u okviru ove grupe, a svima je zajednička želja da budu primećeni.

a) Likra likovi
Najčešće su muškog pola, ali sreću se i ženski poklonici ovog stila. Spremni su da obuku kompletnu aerodinamičnu opremu, počevši od biciklističkih pantalona, preko uskih majica i jakni, pa sve do kacige, rukavica, naočara i kamašni, da bi se provozali desetak minuta po centru grada ili okrenuli jedan krug oko Ade. Skloni su druženju, ali samo sa sebi sličnima. Bicikli su im najčešće poznatih marki i veoma skupi.

b) Fensi ekipa
Podjednako su zastupljeni i muškarci i žene. Jedino što ih zanima jeste stil. Voze se tip-top sređeni, često i u odelima ili elegantnim suknjama, ali šta je malo nepraktičnosti nasparam tolikih pogleda. Bicikli su im mahom klasični i otmeni. Gnušaju se brzine. Opsednuti su detaljima. Muškarci vole da nose kačkete i šalove, a devojke grejače za uši i skupe čizme. Takođe su skloni druženju isključivo sa sebi sličnima. Onog dana kada vožnja bicikla postane opšteprihvaćena, počeće da voze trotinete, ili nešto slično.

c) Gradski ratnici
Termin kojeg se sablažnjavaju jer su oni, je l’ te, urban warriors. To su, uglavnom, muškarci (mada, nađe se i koja devojka) oko tridesete, često iskompleksirani. Oblače se naizgled neobavezno, ali i najmanja pojedinost dobro je smišljena. U potrazi za adrenalinom kreću se najprometnijim bulevarima. Obožavaju riskantno provlačenje između automobila i nizbrdice. Neskloni su druženju. Zlo i naopako ako ih neko primeti da voze biciklističkom stazom.

2. Ekolozi
Grupa sastavljena pretežno od Roma. Nađe se među njima i poneki gubitnik u tranziciji druge nacionalnosti. Skupljaju staru hartiju i bicikli im služe samo kao prevozno sredstvo. Često je reč, zapravo, o triciklima, sumnjivih kočnica i upravljivosti, gde prepravljen prednji deo nosi kavez za kartone i papir. Stil odevanja im je neobavezan. Pripadnici pojedinih grupa ne smatraju ih pravim biciklistima, što ekologe ne uzbuđuje previše. Za razliku od ostalih, jedini, zapravo, rade nešto korisno.

3. Brđani
Naizgled obični građani koji svaki trenutak, koliko im to okolnosti dozvoljavaju, koriste da odu u što udaljeniju vukojebinu, gde uživaju u vožnji. Često se pitaju zašto je čovek uopšte napuštao taj raj na zemlji i preselio se u smrdljive gradove, sve dok na kraju vikenda ne učine isto. Od ekologa se razlikuju po tome što vožnju bicikla upražnjavaju iz čistog zdovoljstva. Mada je mogućnost da ih sretnete srazmerno mala, vrlo su druželjubivi; osim ako ih ne podsetite da do planina dolaze vozilima koje pokreću motori sa unutrašnjim sagorevanjem i da bi njihova ljubav prema prirodi bila znatno jednostavnija ako bi se preselili u neko zabito selo.

4. Sportisti
Svi oni koji treniraju biciklizam, trijatlon ili koriste vožnju kao deo fizičkih priprema za neki drugi sport. Neiskusan posmatrač može da ih pomeša sa likra likovima. Mala je mogućnost da ćete ih uočiti u gradu.

Voze izuzetno brzo, obično u grupi, a često ih prati i servisno vozilo. Pokazuju neočekivanu odbojnost prema biciklu kao prevoznom sredstvu.

Najbolje su organizovani, ali se i najčešće povređuju, što je i glavni razlog zbog kojeg depiliraju noge.

5. Akrobate
Pojavljuju se početkom osamdesetih, nadahnuti filmovima BMX-banditi i E.T. (obavezno pogledati kraj). Povećava im se broj otkad je napravljeno nekoliko skejt-parkova koje sve više koriste. Sedište spuštaju što je moguće niže. Ovo bi se i moglo razumeti kao zaštita od, khm, nezgodnih povreda prilikom skokova. Ali zato ostaje nejasna njihova čudna sklonost da isto čine i s obaveznim širokim farmerkama, tako da nije retkost da im se vidi donji veš i pola dupeta. Druže se samo međusobno, gde razvijaju snažno osećanje zajedništva.

6. Poštari
U manjim mestim i na periferiji većih gradova poštari imaju službene bicikle. Koriste ih iskllučivo tokom radnog vremena i ljubomorni su na kolege kojima su zapali skuteri. Ne raduje ih previše podatak da se pošta i u nekim od najrazvijenijih zemalja (Danska, Holandija, Belgija…) raznosi biciklima. Nose plave uniforme, dok su im dvotočkaši žuti.

7. Polunormalni
Najbrojnija skupina. Odlikuje ih izuzetna šarolikost kada je reč o uzrastu, obrazovanju, imovinskom statusu, pogledu na svet… Voze bicikl iz svakojakih razloga; dosada, rekreacija, siromaštvo, druženje, nesanica, inspiracija, depresija, radoznalost… Iako povremeno pokazuju slonosti ka nekoj od gorenavedenih kategorija, ne mogu da se svrstaju ni u jednu od njih. Naziv su dobili zato što se i pored gotovo nikakve biciklističke infrastrukture, nevaspitanih i bezobraznih vozača automobila, u najboljem slučaju ravnodušnog odnosa okoline i još mnogo drugih nepovoljnih okolnosti, usuđuju da zavrte pedale i uživaju u vožnji bicikla.

 

Ukoliko ste propustili ovogodišnji Red Bull Rampage Downhill, slopestyle and freeride MTB.

Preporučujemo vam da celokupan program pogledate na stranici RedBull-a.