Kao mlad i ambiciozan biznismen, Dolke baš i nema mnogo šansi da se bavi svojom omiljenom najvažnijom sporednoj stvari – biciklizmom. Prisiljen da se opredeli za ličnu egzistenciju i širenje svog biznisa, zarobljen u toj surovoj borbi za sve manjim tržištem, on ne zaboravlja svoje drugare a vikende na poslu provodi sećajući se avantura koje je doživeo sa svojim dvotočkašem. Kada mu se konačno ukaže prilika da projuri kakvom nizbrdicom ili stres sa posla iscedi na nekom fruškogorskom usponu, onda se pred njega postavi nova, možda još veća dilema: Klabing ili biciklizam?! U tim danima dolazi do žestoke unutrašnje borbe između afirmisanog dj Dolketa poznatog širom inđijske opštine, i bicikliste Dolketa osvedočenog ljubitelja ekstremnih vožnji kojeg, kada konačno osedla svog vernog dvotočkaša, više niko i ništa ne može da zaustavi na putu do zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba za slobodom i vetrom u kosi. Da je sve to istina a ne mit koji bi njegovu biicklističku biografiju trebao učiniti atraktivnijom, potvrđuje pređeni veliki jesenji fruškogorski maraton, koji je mnogim njegovim kolegama ostao nedosanjan san. Iako se ne može pohvaliti nekom velikom minutažom na biciklističkim terenima širom Srbije, Dean Dolić je važan deo MTB Družine za koga je biciklizam način preživljavanja u ovim surovim životnim uslovima, bilo da mu sećanje na neke prethodne avanture daje snagu za nova životna iskušenja ili da vozeći bicikli, sa sebe skida teret svakodnevnih muka i neizvesnosti.
Ovaj veteran inđijskog planinskog biciklizma privukao je pažnju na sebe ne zbog svojih rezultata u ovom sportu, već zbog stajlinga koji gaji i po kojem je postao prepoznatljiv širom Srbije. Obavezna marama oko glave, umesto kacige koja bi istu tu glavu mogla sačuvati, samo je jedan od primera koliko Uroš polaže na svoj izgled prilikom svake konzumacije biciklizma, bilo da se radi o vožnji do Čortanovaca ili o napornom usponu na Rtanj. Ipak, najprepoznatljivi deo njegove opreme, ono što najviše upada u oči na svakoj fotografije sa nekog vrha, svakako su njegove brižljivo odabrane I tematski tačno određene čarape. Na prvi pogled beznačajan deo odeće, Uroševe čarape su ustvari odraz njegovih osećanja, njegovih iščekivanja I nadanja koja gaji prema nekoj biciklističkoj turi. Tako na primer, čarape sa printom Betmena obično znače spremnost za vanredne napore dok je Spajdermen oko njegovih članaka najčešća najava za vratolomije koje se obično završavaju atraktivnim padovima, bez katastrofalnih posledica po samog vozača. Kada se tome doda uniformisanost u vidu dresa MTB Družine, ne može a da se pogled ne zadrži na plavim čarapicama koje potpuno odskaču od ostatka odeće i definišu njegov stajling do te mere da ga i oni koji ga ne poznaju, lako mogu prepoznati na grupnim fotografijama Družine.
Kada se jednoga dana bude pisala knjiga o istorijatu MTB Družine iz Inđije, on će sigurno biti jedan od onih čija će se slika naći na naslovnoj strani. Niko ne zna koji je to momenat bio, šta se to desilo u njegovoj glavi da mu na pamet dođe ideja o formiranju biciklističkog kluba. Nikol Kidmen i njeni BMX banditi bi bili sasvim logično objašnjenje za ovu iznenadnu strast prema dvotočkašima ali to je ipak bilo mnogo pre nego što će Ivan napraviti i svoje prve samostalne korake iz dečijih kolica a kamoli uzjahati moćnu napravu na kojoj ga sada viđamo kako proleće ulicama grada. Od trenutka kada je spoznao svoj put, on je u svojim mislima stalno bio na biciklu, smišljajući nove izazove, nove zadatke za njega i njegovu družinu. Biciklističke ture po Srbiji, izgradnja staze u Čortanovcima, renoviranje planinarskog doma Kozarica, sve su to ideje koje su proistekle ili iz njegove glave ili je bio jedan od njihovih kreatora. I, što je još važnije, sve su to ideje koje se i danas realizuju, od kojih nije odstupio ni on ni oni koji ga prate. Kao prvi predsednik MTB Družine, Hemun je postavio kamen temeljac nad kojim se godinama gradi stabilna građevina, primer svima koji žele da svoj entuzijazam ugrade u ideju u koju veruju. Učestvovao je on i na mnogim takmičenjima, osvajao medalje na biciklističkim trkama, ali najveći uspeh je svakako formiranje biciklističkog kluba. I, što je još važnije, stvaranje generacije koja je sposobna da nastavi putem koji je trasirao.
Kada se jednoga dana bude pisala knjiga o istorijatu MTB Družine iz Inđije, on će sigurno biti jedan od onih čija će se slika naći na naslovnoj strani. Miloš je od prvog dana bio verni Ivanov saborac u formiranju MTB Družine i to je najvažniji uspeh u njegovoj biciklističkoj karijeri. Trošiti reči na opis avantura čoveka koji je Inđji podario biciklistički klub, bilo bi nepotrebno. Fejsbuk i ostali elektronski mediji daju sasvim dovoljno podataka o tome. Ono što se možda manje zna jeste njegova uloga u formiranju Družine, kao jedinog kluba te vrste u Inđiji. Pokazavši izuzetne organizacione sposobnosti, Miša je učestvovao u skoro svim aktivnostima Družine a mnoge od njih je i sam inicirao. Pored toga, važi za jednog od najboljih menadžera u klubu jer je stalno aktivan, pronalazi sponzore, piše projekte i neumorno kopa ne bi li pronašao nove partnere za projekte koje planira da ostvari. Njegova vozačka veština nije sporna ali ono što ga izdvaja u odnosu na druge kolege, jeste organizaciona sposobnost. Takav čovek je sasvim logično rešenje za prvog među jednakima, predsednika kluba koji će oko sebe okupiti sve ljubitelje biciklizma i koji će znati da udovolji njihovim zahtevima ali koji će istovremeno iz njih izvlačiti maksimum da bi se ostvarili zacrtani ciljevi. Ostali članovi mogu da budu najvrsniji vozači ikad viđeni na ovim prostorima ali Miloš Matijević i njegov saborac Ivan Hemun su motor koji pokreće ovu mašineriju i stalno je gura napred u nove izazove i nove poduhvate.
Nekada član biciklističkog kluba „Strazilovo“ a sada veliki prijatelj i brat „Mtb Druzine“ otac dve prelepe devojčice Petre i Ane.Od njegovog prvog pojavljivanja na sastanku Mtb Druzine pa do današnjeg dana, Aleksandar je dokazao da nije tako teško uklopiti se u novu sredinu, deluje kao da je tu od vajkada.
Krasi ga ogromna humanost prema drugim ljudima, velike organizacione sposobnosti, smirenost i upornost…Kako Alesandar kaze:
Da bi ste postali MTB bajker prvo je potrebna ljubav prema prirodi i osećaj da nakon mukotrpnog i ponekad, čini ti se, beskrajnog verglanja uzbrdo dolazi nagrada u vidu fenomenalnog pogleda sa vrha, 1,5 do 2 h odličnog druženja sa ekipom a onda pravi specijalitet DOWNHILL.
A sa vremenom dolazi i iskustvo u vidu savladavanja prepreka, izdržljivosti, uvozanosti, padanja ….itd.
Njegovo najjače oružije, svakako je moć ubedjivanja i upornost koja je prisutna u ogromnim količinama. Koliko je snažno, govori i činjenica da je ove godine na veliki Fruškogorski maraton prijavio i Deana Dolića i da je isti Dean i izvozao(čitaj izvozao)!!!Važi za jednog od najvrsnijih planinara kojeg je Indjijska opština ikada imala, moje lićno mišljenje je da boljeg nikada neće ni imati!Verovatno ste nekada u životu došli u situaciju kada ste svoje telo doveli do momenta (granice) maksimalnog iskorišćenja i da kod svakoga od nas taj momenat ipak postoji. Svi koji poznaju Vladu(Vladusa) složiće se, da je kod njega ta granica ipak malo pomerena ili je čak šta više u njegovom slučaju nema!Kao dugogodišnji planinar, Vlada je oduvek potajno i negde u svom srcu skrivao emocije prema planinskom biciklizmu. Kada se osnovao biciklistički klub „Mtb Družina“, Vladus je vešto i bez mnogo uplitanja, sačekao pravi momanat za ostvarenje svog dečačkog sna.Taj dečački san bio je, obilazak „Fruškogorske Transverzale biciklom“.Iako je postojalo nekoliko pokušaja da se ista predje, Vladi je to ostalo u srcu kao jedna od neostvarenih želja. Upravo Mtb Družina, dala je Vladi elan da pokuša još jednom i da konačno ostvari svoj san. Nije mu uspelo iz prvog puta ali mu se nedugo zatim ta želja i ispunila. Zeljko i Samuel, a posle i Georgije zajedno sa Vladusom ostaju upamćeni kao jedini koji su je uspešno savladali na svojim dvotočkašima!Konačno, Vladin san se ostvario ali to nije sve, Vlada i dalje iz godine u godinu sa sve više i više biciklista uspešno prelazi Transverzalu. Složićete se sa mnom, TRANSVERZALA je postala MIT „Mtb Družine“ i tema svake započete avanturističke priče.
Zato se ovim putem zahvaljujemo Vladusu na ukazanim prilikama i nadamo se novim izazovima.
Kao najmlađi izdanak porodice Hemun koja se, pored privatnog biznisa, vrlo uspešno bavi i biciklizmom, Đole je imao tu (ne)sreću da se najviše namuči kako bi izborio svoje mesto u aleji velikana inđijskog brdsko-planinskog biciklizma. Pored oca Saleta, čoveka zbog čijih domaćih kobasica polovina učesnika godišnje akcije MTB Družine „Fruškoghorski meni“ odluči da učestvuje na njoj, i brata Ivana, jednog od osnivača kluba, Đole je morao pronalaziti alternativne načine da se domogne svoje stranice istorije kluba. U tome je uspeo vrlo brzo, izdvojivši se od ostalih biciklista po svojim suicidnim performansima od kojih se sasvim prosečnom posmatraču koji sa nevericom gleda sa strane, ledi krv u žilama. Njegova biciklstička filozofija je jasna: „Penjati se da bi se spustio“ i zbog toga ga na planini jednog trenutka možemo videti u veoma nervoznom izdanju a već sledećeg, kada stigne do najviše tačke i krene željno očekivani spust, u potpuno sumanutom, za ludačka dela sposobnom stanju. A da sve ovo nije preterivanje govori i podatak da je on svojim vratolomijama privukao pažnju filmskih stvaraoca pa uskoro treba očekivati prve kadrove iz dokumentarnog filma „Đole suludi“.
Čovek brži od bicikla!Za ovog čoveka, svaki komentar je suvišan.
Još jedan perspektivni izdanak porodice Matijević privremeno je morao da ode na bolovanje jer mu povreda noge ne dozvoljava da se trenutno bavi svojim omiljenim sportom. Do tog trenutka, Milan je bio najozbiljniji kandidat za glavnog naslednika strica Miloša. Ne samo da je stariji od brata Vladana nego je imao i ozbiljne biciklističke ture na kojima se pokazao kao odličan vozač a među kojima treba izdvojiti srebrnu medalju na trci u Čortanovcima 2013 godine kada je izvozao 57 kilometara. Iako je prinudni odmor na kojem je već duže vreme i koji mu teško pada, skrenuo pažnju sa njega, on se još nije predao već sa tugom u očima prisustvuje svakom sastanku MTB Družine alii sa hrabrošću i strpljenjem odraslog momka, čeka da se njegova povreda zaleči i da ponovo uzjaše svog dvotočkaša i rame uz rame sa svojim strikanom i njegovim drugarima, krene u nove pohode.
Da bi jedna ideja opstala i nadživela svoje tvorce, neophodno je raditi i na podmlatku. Svestan toga, Miloš Matijević je odmah po osnivanju Družine angažovao svog bratanca koji je, kao i svako drugo dete, svejedno vozio bicikli pa nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja da se učlani u klub. Za razliku od svojih vršnjaka koji su vožnju biciklova upražnjavali samo po svojoj ulici, ili do radnje da odu po hleb i mleko, Vladan je imao tu privilegiju da ode korak dalje, sve do Čortanovaca u kojima je već nekoliko medalja osvojio u svojoj kategoriji. Da se radi o iskrenom ljubitelju biciklizma, govori i podatak da on ne miruje čak i onda kada njegov stric ne stiže od drugih poslova da se posveti svom dvotočkašu. Vladan tada sam organizuje svoju ekipu vršnjaka, jurcaju ulicama grada a ne zaustavljaju se čak i kada padne sneg već naprotiv, u snežnom pokrivaču vide nove izazove za njihove biciklove. Priključivši se MTB Družini, najmlađi izdanak porodice Matijević ne samo da vozi rame uz rame sa svojim starijim kolegama već među svojim vršnjacima širi dalje vest o ovom klubu, na taj način stvarajući neku sledeću generaciju inđijskih biciklista.
